Želim samo da naglasim da ova svoja razmišljanja svedem na lokalnu priču, pošto situaciju sa procesom (su)finasiranja kada je u pitanju resorno ministarstvo ne poznajem najbolje, a priznajem da se na njihov način rada kolege i ne žale puno.

U tom momentu neki su slavili što su lokalni TV servisi ostali bez budžetskih sredstava, mnogi nedeljnici koji su takođe bitisali na leđima opštinskih budžeta su ugašeni (ali oko njih se niko nije bunio jer televizije su važnije) i da ne zaboravim veliki broj kolega je ostao bez posla. Ali, kao i svaki tranzitni proces i ovaj je morao imati „žrtve“.

Onda se u haosu zvanom kako naći pare za preživljavanje, esnaf deli na naše i njihove. Mržnja se širi od najviših krugova (udruženja novinara) do lokalnih kafana gde se, opšte je poznato drže neformalni redakcijski sastanci.

Kada se nekako situacija smirila i činjenica da su građanski novci namenjeni upravo za (su)finansiranje medijskog sadržaja, namenjenog upravo tim građanima, postala svima prihvatljiva onda je nastao haos u načinu deljenja tih para.

Naime, gradski i opštinski čelnici, a često i mnogo važniji državni funkcioneri , su na ovaj ili onaj (često nedokaziv način) uticali na podelu sredstava „svojim ljudima“. Kolege koje su sedele u komisijama, naravno ne svi, često su izvršavali naloge ili diskretne nagoveštaje lokalnih otaca o tome kome dati novce i tako u krug. Postoji  i onaj sistem „komisijskih sedača“, koji se svodi na ja tebi u ovoj komisiji, ti meni u nekoj drugoj.

Bilo je par bednih pokušaja, obraćanja Upravnim sudovima, želje da se konkursi zbog nepravilnosti ponište, ali sve je to da izvinite (ne postoji adekvatniji izraz) pišanje uz vetar.

Do sada sam uglavnom ćutala na ovakve ispade, jer sam mišljenja da kolege ne treba jedni druge da napadaju, jer to šalje ružnu sliku u javnost i narušava već poljuljano poverenje kod konzumenata naših proizvoda. Takve stvari treba rešavati uslovno rečeno u četiri zida, pa sam tako i svoje mišljenje iznosila upravo u krugovima medijskih radnika, spremna da saslušam i one koji se ne slažu sa mojim konstatacijama.

Ali, kap koja je prelila čašu ovih dana je konkurs u Vranju, možda ne konkurs kao konkurs, već objašnjenje gradske činovnice na ovu temu.

Da pojasnim za neupućene:

Iz budžeta grada Vranja za ove namene predviđeno je čak 17 miliona dinara, te će kako je objasnila službenica, ove godine biti raspisana dva javna poziva.

Jedan za sufinansiranje projekata koji će realizovati televizije, a drugi za štampane medije, internet portale, novinske agencije i radio. Za projekte koje će realizovati televizije predviđeno je 13,5 miliona dinara, a za sve ostale „netelevizije“  3,5 miliona dinara. I sve to pozivajući se na model resornog ministarstva.

E, sada sledi brilijantno objašnjenje pomenute gradske službenice u čijem resoru su onako đuture, prosveta, kultura i mediji.

„Televizije imaju najveće troškove što je presudno za ovakvu odluku“, reče gospođa službenica.

Avaj, da li lokalna televizija ima veći trošak od recimo nacionalnih štampanih medija, koji se takođe mogu javiti na poziv kao „netelevizija“ i konkurisati za novce poreskih obveznika Vranja, jer Vranjanci na kioscima svakoga jutra mogu kupiti njihovo izdanje koje takođe izveštava o problemima, događajima i ljudima koji čine ovaj grad.

Nije na meni da sudim, na meni je samo da pitam zašto se igrate? Da li znate koliko to vaše igranje košta? Znate li koga košta i čije novce raspoređujete po ličnom ili stranačkom nahođenju?

Ne očekujem odgovore, ali smatram da je pošteno da oni koji pune budžet bar naslute kako se novac troši u ovoj oblasti projektnog (su) finansiranja, a predpostavljam da nema problema samo u ovoj oblasti.

Na kraju gospođo službenice Vi i Vaši istomišljenici treba ozbiljno da razmislite o tome da se lokalne televizije vrate na budžet grada, poštenije je, majke mi, a i greota je imaju velike troškove, a od njihovog uglavnom dosadnog programa zavisi informisanost građana, zar ne? I da se konačno stavi tačka na ovo projektno degradiranje medija.

Piše: Jelena Stojković