Taj je isti naštimovani kompas odveo desni VMRO – DPMNE na “istok”, putujući na zapad. Razume se, kriminal i nije neki kompas, pogotovo ako je dokumentovan kroz hiljade telefonskih razgovora.

Tako, Makedonija se porađa ponovo i ponovo, nadajuċi se svetlu demokratije i boljem životu. Mi porođaje nazivamo reformama, ali i “naša beba” ima taj isti štimovani kompas, pa je sada negde u debelom crevu. Glavno je da volje ima (naša skorašnja anketa broji 57% građana, koji veruju da ova vlada ima volje da progura reforme), ali ne i kapaciteta (60% građana veruju da ova vlada nema kapaciteta da sprovede reforme). Ustvari, to je ta druga štimovana busola, koju zovemo “institucionalizacija političke volje”, za koju svaka partija veruje da je Vlada, samo radi toga što je na vlasti i ima uboge institucije, a za koju EU i NATO stalno ponavljaju: Suradnja je ključna, prevladajte vaš žalosni kapacitet i vaše dečije balkansko samoljublje.

Razume se, mi to ne shvatamo, jer nam ne odgovara. Mi imamo svoje fingiranje saradnje. Nama su važne pare koje možemo da ukrademo. Nama je važno da produžimo naših “5 minuta”, što je sledovanje za neznalice, a za tu svrhu da oteramo “iz kruga” svakog onog – koji nešto zna. Tužno je što to uspeva po principu pet po pet, po pet … minuta,  do 10 godina. Princip? Lako: ne biti učesnik, nego saučesnik. Pomoćni princip je “patriotizam po učinku”.

Mi smo sve to imali. Tako je Nikola Gruevski osvajao vlast i transformisao se u “teflon političara” za koga se ne lepe afere, iako ih je producirao po 3 na dan; tako je nastao, klijao i izrast’o u preružnog mladića “Skoplje 2014 – ta”, kao personifikacija stida od slovenstva, kao negacija nauke, stabilnog identiteta i osećaja za dovoljno. Mi smo bili saučesnici, kad je vožd postavljao pilare za taj izdajnički nacionalni inženjering i starali smo se da uhvatimo po koju mrvicu sa njegovog stola. Možda ne svi, ali umetnici – svakako. Tako smo dobili instrumentaliziranu realnost. Umetnost, umesto da demistifikuje i opominje, latila se trabantske antičke zlatne groznice: nek ima para, pa može i majka da ode na doboš.

Sve je to je trajno oštetilo našu međunarodnu poziciju, bar tako procenjuju analitičari, pa Zoran Zaev nije imao kuda, osim da to popravi, prvo sa ugovorom sa Bugarskom, koja je trebala postati naš međunarodni sponzor, a onda Prespanskim ugovorom sa Grčkom. Ali, u makedonskom slučaju kompas uvek naginje ka sebičnim interesima, pa je Zaev, “poguran” od opozicije obećao referendum, umesto da jututuncima da, jedino, juhuhahu, koju mu sada daje, na isti način, kao da referenduma nije ni bilo.

Eto, nepotrebni referendum smo prošli neuspešno, ali je bar poslužio da se vlada opravda da nije radila reforme zbog toga. Referendum je poslužio da ponovo pronađemo sebe u matricama niskog političkog kapaciteta i slabog znanja političkog marketinga. Isto tako, poslužio je da procenimo ruski uticaj u Makedoniji, bar tako kažu protagonisti i organizatori jadne kampanje, koja Eskimu ne bi prodala ćebe. Ako je nešto ostalo vredno u samom procesu, jeste saznanje da nacionalna pitanja ne mogu voditi ni EU, ni NATO, a pogotovo ne “strendžerske” marketing kompanije, na čijem kompasu piše da ima sve evropske papire, a na delovima “made in China”. Javna bruka je bila zastrašujuća, a kompas protiv “juga”. Ipak, u Makedoniji ne postoji politička snaga, koja bi ovaj neuspeh kapitalizirala politički. Lider VMRO – a je tu puko’ ko zvečka i partija mu se raspada, gubi poslanike, pa Zaev je već dobio prvo glasanje za otvaranje ustava. Nije jednostavno. Nama su NATO i EU vrhunski prioritet i jedini socijalni kapital i to odavno. Brisanje partijskog poda socijalnim kapitalom nije za pohvalu.

Tako se, trenutno, popravlja referendumska šteta u Parlamentu, usvajanjem ustavnih amandmana. Za potrebnu dvotrećinsku veċinu da bi se ustav promenio, moraćemo da progutamo neke knedle i da proglasimo nekakvo “nacionalno pomirenje”. Ko se miri, sa kim, radi čega i kako, ostaje tajna, a jedina javna tajna je da će biti pomilovanja za puč u Parlamentu i to ne preko Predsednika, koga tretiramo kao “fikus”, da se fikusi ne uvrede. Haleluja, priprema se novi sudski falsifikat, a najavljena je opsežna reforma sudstva, radi većeg javnog poverenja . Na zdravlje.

Ali, da ne budemo pesimisti, Makedoniju pripremaju za NATO i za početak pregovora sa EU. Za to smo dobili vrlo precizna uputstva i benčmarkove i upravo na njima ne radimo. U našoj anketi je narod “nacrtao” vrlo jasno da nam je najvažnije da se prebrojimo. To misli tačno 73% građana. Ali, mi ćemo se prebrojavati tek 2020 – te godine, ako Bog da. Do tad, mi ćemo praviti reforme na pretpostavkama.

Ali, što se tiče novca, kod nas nema zajebancija. Evo, gorivo je otišlo gore, nefiskalne dažbine (parafiskalni aparat) do neba, personalni porez će obradovati srednju klasu – skoro duplo, a najbogatiji će sve to elegantno rešiti selidbom mesta zarade ili na sto drugih načina. Da podsetim, reforma poreskog sistema ima cilj da pojača srednju klasu.

Bilo kako bilo, niko ne dira zemljoradnike, čak su ukinuli onih 2% poreza na zamljoradničke zarade, povećali su subvencije, a nisu pojačali inspekcijski nadzor , smanjuju kriterijume za IPARD komponentu i svakog se dana tresu da ne bude nekog zemljoradničkog štrajka. Da je Makedonija uvoznik hrane, a pre subvencija je bila izvoznik, da je stočni fond prepolovljen, da su svi pokazatelji zemljoradničkog proizvoda pali za minimum 28% (osim oranžeriske proizvodnje), nikoga nije briga. Mnogo zemljoradnika – mnogo glasača. Koga briga za ekologiju, za nacionalno prirodno bogatstvo, za strašnu sistemsku korupciju.

Isto tako, veliki biznisi ne trpe. Iako država zarađuje svega 6,5 miliona evra izdavanjem koncesija za rudno bogatstvo, dok koncesioneri imaju zaradu od minimum 180 miliona, niko ne želi da pomisli da tu nešto menja.

Nije za menjanje ni budžet, iako Svetska Banka kaže da je 13% svih budžetskih rashoda uzaludno potrošeno, mapirajući radi čega je partijska borba tako oštra i vodi se na život i smrt: zatvor ili raskoš. Ne dao Bog da razgovaramo o kapitalnim investicijama. Vlada ih nije potrošila, nego ih je prenamenila za osnovnu budžetsku potrošnju, ali im to nije smetalo da se (ponovo) zaduže u inostranstvu. Ali, i to nije važno. Nije važno ni pitanje ko je pokrao privatne penzijske fondove.

Razume se da niko ne dira ni monopoliste. To ide dotle da moraju grejanje da plaćaju i oni koji nemaju grejanje, a instalacije prolaze kroz njihove stanove. Niko ne dira ni institucije, koje nemaju šta da rade, funkcije su im preklopljene i potpuno nejasne. Broj ministarstva je sveta krava Makedonije, a svi mi iz provincije moramo da plaćamo skopske klovnove u nacionalnim institucijama, da bi vladalačka klasa dobijala utisak božanstvenosti. Tako, imamo i Makedonske i Albanske umetnike i bogove, koji dobijaju besplatne tikete, a zauzvrat, vlada će dati subvencije za zemljoradnike, da bi bili zadovoljni i da bi slušali turbo folk i nacionalističke umetnike, koji slave isti izgubljeni rat iz 2001. godine, ali i “penzije” za heroje sa obe strane barikada. Ovde je sigurno kompas sa geopozicioniranjem.

U svoj ovoj kakafoniji, ovo i nije bitno, kada hiljade ljudi uzima platu, a nema radnog mesta, kancelariju, niti radnih zaduženja. Više od 250 njih je van zemlje, a uzimaju platu. Ali, to su “ramkovna radna mesta”, nešto kao subvencije za … stvarno, za šta?

Važno je da sprovodimo reforme, opet i opet. Isti reformatori, koji nisu uspeli u prošlosti, koji su fingirali svoju treću, šestu ili devetu šansu, sada imaju novu, za koju se svi nadamo da je “ona prava”. Zove se, prosto, “reformski plan 18” (što je zbir svih 3 – 6 – 9) i, ruku na srce, izgleda solidno. Makedonija zna da je to uslov svih uslova za pregovore sa EU, da se implementacija budno prati i da će je kontrolisati i GRECO i Svetska Banka i EK i SIGMA i NATO, pa vlada nema izbora, osim da odreši vreću političke volje. Oko kapaciteta, svima nam zebu zubi.

Tako, sada su sudstvo i javna administracija na redu i vlada sprema velike količine volje i šminke. Drugo im i ne ostaje. Ljudski kapital je merila Svetska banka i za muškarce je 52%, a za žene 55%. Ipak, niko ne pita zašto. Verojatno će Vladin kompas da proizvede buduće poteze, na primer, da univerziteti procene zašto visoko obrazovanje ne proizvodi dobre kadrove. Verovatno će pronaći da je to radi selidbe ptica. Kad prebroje ptice, na redu su reforme.

Partizirana i po svim šavovima podeljena država mora da se reformira, departizira, da uvede sisteme za represiju korupcije, da postavi kontrolu tajnih službi, da poveća rast bruto nacionalnog prihoda bar na 3,5% i sve to posle 11 godina devastiranja institucija. To bi moglo samo u filmu ili ako se uspostavi minuciozna kontrola kadrova, zajedno sa uspostavljanjem merit kompasa.

Toga nema ni u najavi, a vidimo upravo suprotno: ponovo su ljubavnice i rođaci prvi na spiskovima, pa partijska ergela i to po principu što gore – to bolje, pa ostaje da se pravdamo u junu 2019 – te, da nismo imali vremena da radimo, pošto smo delili zastavice, kape i bedževe sa logom “Evropa za tebe”, a još je bolje da naš kompas ugradimo u evropske avione. Onda bi tražili Severnu Makedoniju u Južnoj Americi.

Piše: Aleksandar Cvetkoski, predsednik NGO ACTAC Prilep