Žućko - riđokosi mladić iz Sombora debitovao je u OKK Beograd sa 16 godina, gde je za samo godinu dana prešao put od junior do seniora. Prvi trener u klubu bio mu je legendarni košarkaš, trener i dugogodišnji generalni sekretar Međunarodne kođarkaške organizacije Bora Stanković.  Ono što je već tada odlikovalo njegov stil igre bio je veliki broj postignutih koševa na utakmici i specifičan način izvođenja slobodnih bacanja, držeći loptu sa dve ruke odozdo i gađajući „iz bunara“. Nagoveštaj kako će njegova košarkaška karijera izgledati možda najbolje opisuje činjenica da je na jednom juniorskom takmičenju 1956. godine na jednoj utakmici postigao sve poene za svoju ekipu.

Na utakmici Kupa evropskih šampiona protiv švedskog Alvika postigao je čak 99 poena, a i danas se prepričava anegdota da je gostujući u jednoj televizijskoj emisiji, dok je igrao u Belgiji, na pitanje novinarke koliko slobodnih bacanja može da pogodi ako ima pravo na 100 pokušaja, on odgovorio da može oko 70-80. Ovu svoju tvrdnju morao je odmah da potvrdi u studiju u kome je već bio postavljen koš. Pogodio je 100 poena.

„Kako je to bilo šezdesetih da daš devedeset devet poena – ja to ne znam kako to izgleda uopšte. Gledao sam po NBA kad ljudi daju po 60 ili 70 poena pa mi se čini mnogo, a 99 poena... mogu samo da zamislim. I nema veze da li je bilo odbrane ili nije bilo odbrane, i kako god se igralo, i da li je bilo trojki... ipak je to mnogo poena“,  kaže Žarko Paspalj, nekadašnji košarkaš, a danas ambasador ABA lige.

Za reprezentaciju je zaigrao 1958. godine sa kojom je osvojio dve srebrne medalje i jednu bronzanu na Evropskim prvenstvima, dve srebrne na Svetskim prvenstvima i jednu srebrnu na Olimpijskim igrama 1968. godine. Čak sedam puta je proglašavan za najboljeg strelca Jugoslavije, i tri puta za najboljeg strelca na Evropskim prvenstvima.

„Svetsko ime. Svetsko, znano ime iz košarke i prva velika figura, možda i najznačajnija u našoj istoriji koja je obeležila jednu epohu i svima nama obeležila put kojim treba da idemo. Bio je izuzetno originalan, fenomenalan čovek, produhovljen. Uvek je bio okrenut ka tom fer pleju. Bio je mnogo više od samog sportiste“, kaže za Radivoja Koraća sadašnji selektor košarkaške reprezentacije Srbije Aleksandar Saša Đorđević.

Ono što dodatno izaziva divljenje danas, kako među poštovaocima košarke, tako i među košarkašima je što je Radivoj, osim košarke imao i duga inetersvanja i što je uspeo da tokom uspešne karijere završi i Elektrotehnički fakultet.

„Čovek koji je, ne samo igrački obeležio svoju epohu, nego i nečim van terena. On je čovek koji je doneo prvu ploču Bitlsa u Beograd u ono vreme, neko ko je bio u stanju da ostavi košarku na godinu dana da bi završio fakultet, neko ko je na jednoj utakmici dao skoro sto poena, neko ko je mogao da pogodi sto slobodnih bacanja pogođenih zaredom, neko ko je osvojio sve to što je osvojio, kako sa reprezentacijom, tako i sa svojim klubovima. Jedan od prvih srpskih igrača koji je igrao u inostranstvu... To je sve Radivoj Korać“, priča Dejan Tomašević, generalni sekretar Košarkaškog saveza Srbije.

Uspešna karijera Radivoja Koraća prekinuta je 2. juna 1969. godine kada je poginuo u saobraćajnoj nesreći u blizini Sarajeva u tridesetoj godini života. Košarkaški savez doneo je odluku da se na taj dan nikada ne odigra ni jedna utakmica. Prvi je sportista sahranjen u Aleji velikana, i član je Kuće slavnih Međunarodne košarkaške organizacije. FIBA je 1971. godine u Koraćevu čast ustanovila Kup Radivoja Koraća, takmičenje koje je danas zvaničan  naziv Kupa Srbije za košarkaše.

„Dobro je da ima ljudi koji ga se sećaju, dobro je da postoji Kup Radivoja Koraća, dobro je da je posle njega došlo još mnogo slično kvalitetnih igrača kao što je on, ali sigurno je da dokle god se igrala košarka ovde na našim prostorima, mi ćemo se svi sećati Radivoja Koraća“, kaže Dejan Tomašević, generalni sekretar Košarkaškog saveza Srbije.

Pobednički pehar na ovom takmičenju je “Žućkova levica” u čast levorukog košarkaša koji i danas nastavlja da inspiriše generacije mladih košarkaša na ovim prostorima.

Tekst: Milena Tasić