„Naša najveća želja se ostvarila i a sada samo želimo da su nam deca živa i zdrava. Bog neka ih čuva, a mi ćemo kao roditelji koliko možemo da se staramo o njima. Živeli smo sami 23 godine, ali život bez dece i nije život. Svi ljudi treba da imaju barem po dva deteta, ali ako mogu i po tri i više, da bi znali šta je sreća i lepota“, istakla je za Medijski istraživački centar Snežana Stojilković.

Snežana i Goran se sa suzama u očima prisećaju svih muka koje su preživeli da bi postali roditelji.

                                                           Snežana i Goran Stojilković sa decom

„Probali smo mnogo toga što su nam lekari i ljudi predlagali, ali nam je vantelesna oplodnja na kraju bila jedino rešenje. Medjutim, dani posle intervencije bili su nam najteži u životu. To iščekivanje i taj trenutak kada dobijete negativan rezultat  mnogo su teški. Sve vam presedne. Bilo je momenata kada nas je nada i snaga napuštala, ali  bi posle ponovo nekako smogli snagu i rekli „ajde još jednom da probamo“. Svaki dinar koji smo zaradili radeći ja kao frizerka, a suprug kao majstor za roletne, štedeli smo za vantelesnu oplodnju. Za poslednju vantelesnu oplodnju grad Vranje nam je pomogao i na tome smo ljudima iz gradske uprave mnogo zahvalni. Prethodne oplodnje smo sami plaćali i za jednu nam je pomogao moj brat sa 1.000 evra“, kazala je Snežana.

Momenat kada im je doktorka rekla da čekaju trojke Stojilkovići neće nikada zaboraviti.

„Jedva sam uspela da ustanem iz bolničkog kreveta kada mi je doktorka rekla da čekam tri bebe. Bila sam zaista u šoku. Medjutim, morala sam u Beograd na novu kontrolu jer su lekari rekli da je trudnoća sa trojkama veoma rizična i da treba da odlučim o umanjenju. Bila sam spremna da se odreknem jednog ili dva ploda samo da konačno postanem majka. Na pregledu na klinici u Višegradskoj ulici se ipak ispostavilo da su bebe poredjane „kao kifle“ i da nikakvo umanjenje nije moguće. Trudnoću sam iznela bez ikakvih problema i na kraju se hvala Bogu sve dobro završilo. Dobili smo Filipa, Luku i Savu“, istakla je Snežana.

Prema njenim rečima, Filip i Luka rodili su se 29. avgusta 2014. godine sa težinom od 2.450 i 2.300 grama, a Sava je imao 1.450 grama. Iz porodilišta u Beogradu najpre su kući došli Filip i Luka, ubrzo za njim i Sava, kad je dostigao težinu od 2.200 grama.

„Prvih desetak dana dok smo bili sa dve bebe nekako smo mogli sami, suprug uzme jednog, a ja drugog. Kada smo doneli iz porodilišta i Savu, bez tri čoveka u kući nismo nikako mogli. Budila su se sva trojica u isto vreme, svi su u isto vreme plakali i tražili da budu nahranjeni. Noćima nisam spavala. Taman oprerem flašice od jednog hranjenja i spremim se da legnem, oni se već probudili. Brojala sam presvlačenja, bilo ih je 21 dnevno. Pelene smo kupovali u džakovima, ne u kesama. Moji roditelji na žalost nisu doživeli njihovo rodjenje, ali smo imali pomoć suprugovih roditelja, njegovog brata od tetke, snaje, njihovog deteta i drugih rodjaka“, priseća se Snežana.

Ona ističe da je sinove počela sama da čuva  kada su napunili 21 mesec, a sve je postalo još  mnogo lakše kada su dečaci krenuli u vrtić. Dešava se i sada da joj je potrebna pomoć oko čuvanja, i to uglavnom kada se neko od dečaka razboli.

„Filip i Luka idu stalno u obdanište i odlično su se privikli. Sava je nedavno morao da ima operaciju oka, tako da njega, da bi ga pošteli, vodimo u vrtić samo povremeno. Medjutim, ne voli da bude kod kuće kada su braća u vrtiću, traži da ide i on. Navikao je da bude sa njima“, kazala je Snežana.

Prema Snežaninim rečima, njenom suprugu i njoj puno znači što ne plaćaju boravak u vrtiću ni za jedno dete. Mišljenja je da bi višečlane porodice trebalo da imaju uvećani dečiji dodatak ili neku dodatnu naknadu, kako bi se što veći broj roditelja odlučio za radjanje više od jednog ili dva deteta.

„Dečiji dodatak od 8.000 dinara za njih trojicu je malo. Deca rastu, stalno treba da im se kupi nešto od garderobe, makar da pozajmljujemo odeću od dece Goranovog brata. Zaradjujemo da ima za njih, ali nemamo uvek iste prihode. Goran preko zime nema posla, kad zahladi niko ne stavlja roletne, a sve morate stalno da kupujete  – brašno, mleko i sve druge namirnice“, naglasila je Snežana.

Njen suprug Goran takodje je mišljenja da bi porodice sa tri i više deteta trebalo da dobijaju neku nadoknadu barem do punoletstva dece, kako bi se natalitet u našoj zemlji povećao.

„Dete ne zna za „ne“ ono traži. Troškovi su veliki i mnogo bi lakše bilo kada bi pored dečijeg dodatka bila još i neka naknada za majku. Mi se trudimo koliko možemo da im obezbedimo sve što treba i osnovne stvari možemo da im kupimo. Ipak ne možemo da im priuštimo sve što bi voleli“, rekao je Goran.

On je istakao da i pored velikih troškova sada sa mnogo više elana radi nego ranije dok nije imao decu.

„Sada sa njima nikada nam nije dosadno. Kada se vratim kući svi skoče da me zagrle, hoće da se igraju. Nema odmora sve do uveče do devet dok ne legnu da spavaju. Umorim se, ali mi je srce puno“, kazao je Goran.

Poučeni svojim iskustvom Stojilkovići savetuju svim parovima bez dece da budu uporni i da ne odustaju od roditeljstva, ma koliko im  se ono u pojedinim trenucima činilo neostvarivo.

Oni ističu da sa svima koji ih zapitaju dele svoja iskustva u borbi za dobijanje potomstva i savetuju svima „da se raduju tudjoj sreći zbog rodjenja deteta, da bi se i oni sami jednog dana radovali dečijem plaču“.

Piše: B.Ljubisavljević

Foto: Ivan Dinić