Foto: S. Djordjević
Zakon je veoma važan, ali neke prakse moraju da se menjaju
Zakon o sprečavanju nasilja u porodici stupio je na snagu u junu ove godine. Za Medijski istraživački centar o Zakonu priča Nevena Petrušić, profesorka Pravnog fakulteta u Nišu, bivša poverenica za zaštitu ravnopravnosti.
SRB
MIC: Prošlo je nekoliko meseci od primene Zakona o sprečavanju nasilja u porodici. Kako Vama izgleda ovaj zakon?
Ja mislim da je bilo važno donošenje ovog Zakona. On je zapravo tu da učini onaj neophodan korak na koji se ukazivalo svih ovih godina, a to je da poboljša to koordinisano delovanje institucija sistema.
Prof. Nevena Petrušić
Pre ovog Zakona, kod nas je postojao jedan sistem zaštite još 2002. godine, kada je nasilje u porodici inkrisminisano kao posebno krivično delo, pa je 2005.donet porodični zakon, on je ustanovio te porodično pravne mere zaštite od nasilja u porodici. Kasnije je ustanovljen sistem koji podrazumeva kako se deluje, mislim na opšti protokol, i na posebne protokole, ali zapravo sve to nije bilo dovoljno da mi na zakonskom nivou imamo jednu ustanovljenu proceduru, i ovaj Zakon tu jednu prazninu popunjava. S druge strane, ono što je posebno važno je da nije bilo valjanih instrumenata dovoljno efikasnih do donošenja ovog zakona koji bi omogućili da se deluje pravovremeno. Dakle da onda kada ne samo da je nasilje učinjeno, nego kada se proceni da postoji opasnost od nasilja, da se donesu određene mere poput hitne mere udaljenja uz mogućnost da ona bude produžena. Dakle, to je taj jedan, čini se prvi korak, da bi žrtva s jedne strane bila zaštićena od ponavljanja nasilja ili od njegovog ispoljavanja, a da se s druge strane otvori jedan vremenski period kada se mogu preduzeti sve te mere koje inače postoje u našem zakonu. Ja mislim da je Zakon o sprečavanju nasilja u porodici rezultat nastojanja države da implementira standarde propisane Konvencijom o sprečavanju nasilja nad ženama i rodno zasnovanom nasilju, tzv. Istanbulskom Konvencijom koju je država ratifikovala i preuzela značajne obaveze. Ali isto mislim da je ovaj Zakon došao u vreme kada smo se kao društvo suočili sa činjenicom koliko je mnogo ubijenih žena. To nisu žene koje su ćutale o nasilju. Među ima mnogo onih koje su tražile zaštitu, dakle institucije sistema su znale da se u toj porodici događa nasilje. Taj postotak nije zanemarljiv, više od 1/3 je tražilo neki vid pomoći i podrške.
MIC: Zakon u svom nazivu ima reč sprečavanje, a kada smo kod sprečavanja, ima li prevencije u ovom Zakonu ili on deluje samo nakon što se nasilje dogodi?
Zakon se zove Zakon o sprečavanju nasilja, a prevencija se ogleda najpre u tome što taj zakon postoji. To se zove generalna prevencija. Kada vi donesete zakon i uredite jasan mehanizam, odredite tako kratke rokove, utvrdite ulogu svakog od aktera, i naročito ako se šalje poruka nasilnicima i onima koji bi to možda bili, da će se ovaj zakon primenjivati, da on sadrži dobra rešenja, delotvorne mehanizme, onda to deluje na potencijalne učinioce. Zakon pruža mogućnost da se reaguje, da insitucije počnu da deluju kako bi taj mehanizam otpočeo i onda kada postoji samo rizik, opasnost da će se nasilje ispoljiti. Dakle, postoji mogućnost da se reaguje čak i kada nije izvršen akt nasilja, nego su okolnosti takve da postoji rizik od ispoljavanja nasilja, a to procenjuju stručna lica, i u tom smislu je to preventiva. To bi bilo najpoželjnije, jer u praksi mi najčešće za nasilje saznamo kada se ono desi, onda se ono precesuira, krivični postupak se vodi, izdaju se mere zaštite. Ja moram da kažem da je i ranijim zakonima bilo moguće donositi privremene mere, ali istraživanja su pokazala da se to u praksi nije primenjivalo, i danas se retko primenjuje, i sada smo više oslonjeni na to kako će se reagovati i kako će funkcionisati ovaj jedan mehanizam. Vrlo je važno da on uključuje različite aktere, veoma je značajno da se putem jednog individualnog plana pomoći i podrške žrtvi pokaže da ona nije sama. To ohrabruje žrtve da prijavljuju nasilje, da ne trpe nasilje, i prva pozitivna iskustva žrtava koje su u ovom individualnom planu pomoći i podrške šalje poruku drugim ženama da imaju pravo na pomoć i podršku i da nasilje ne trpe već da ga prijave.
MIC: Kada suprug usred noći u pijanom stanju napadne suprugu i nakon mere udaljenja Centar za socijalni rad ipak pokuša da ih pomiri, ili kada otac viđa dete u kontrolisanim uslovima, a preti majci tražeći joj češća viđanja, za šta ona ne sme da ga prijavi iako bi dobio kaznu zatvora, jer se boji posledica – šta zakon može u takvim situacijama?
To je slučaj kada su sami profesionalci pokušali da primene neprimereni metod da u takvim okolnostima dođe do izmirenja. Istanbulska konvencija jasno kaže da kada je reč o nasilju u porodici tu neki metodi mirnog rešavanja sukoba, prevazilaženja, kao što su medijacija, kao što je mirenje – da oni nisu primereni, i to treba jasno reći. Jer takve stvari zapravo šalju poruku da su tu oba partnera kriva, pa da tu treba naći nekakvo rešenje što naravno nije tačno. Mora se tačno znati ko je krivac, a ko je pretrpeo nasilje i čija su prava povređena. Ta praksa jeste prisutna, ali tu praksu treba menjati. Ženske nevladine organizacije stalno ukazuju na to da je to nešto što ponovo narušava prava žena i tera ih u jedan proces koji je neprimeren i koji ih povređuje. Kada je reč o drugom slučaju, i o raznim ucenama i pretnjama kojima su žene izložene, i kada je reč o njihom strahovima da će se po izlasku iz zatvora počinilac nastaviti sa nasiljem ili učiniti nešto gore, praksa pokazuje da ima dosta povratništva i da nakon te kazne koja je izrečena i koja se nekad u punoj meri sprovede, oni se ponovo vraćaju tim delima. Takođe, praksa i istraživanja pokazuju da te kazne nisu često adekvatne, nisu ni realne kazne zatvora, nego su uslovne osude. Kada se sve to posmatra, onda se postavlja pitanje da li se šalje dobra poruka nasilnicima, da li će oni moći da “računaju na razumevanje sudije” da će to ipak biti neka blaža kazna. Nema jednog odgovora koji bi značio imamo mehanizam koji će sprečiti pojavu o kojoj Vi govorite. Ako se država odlučila da da jedan sveobuhvatan odgovor na nasilje u porodici koje je poprimilo dramatične razmere onda sve skupa to mora da funkcioniše, i naravno kada se osoba vrati iz zatvora, to ne znači da mora biti prepuštena samoj sebi, ima različitih vidova postpenalne pomoći. Ta činjenica da je neko ko je bio u zatvoru zbog zastrašivanja mora biti činjenica koja izaziva pozornost nadležnih organa jer to može biti stepen rizika. Državni organi bi tada morali imati dužnost da sa posebnom pažnjom prate situaciju.
MIC: Kažete da su neke kazne možda neadekvatne. Da li bi ih trebalo pooštriti?
Najpre želim da kažem da imamo u vidu da od kako je počeo da se primenjuje Zakon o sprečavanju nasilja u porodici, da mi još uvek nemamo nekakvu povratnu informaciju, celovit uvid u to kakve efekte daje ovaj zakon. Otprilike treba da prođe jedno godinu dana da bi se pristupilo istraživanju koje bi omogućilo da se na objektivan način uz primenu adekvatnih metoda utvrdi kako taj mehaniziam funkcioniše, uključujući i uvid u to da od kako je zakon donet, da li je došlo do promene u kaznenoj politici, da li su kazne povećane ili su na istom nivou kakve su bile. Dakle, mi nemamo uvid u to da li je došlo do nekakvih promena u kaznenoj politici od kada je ovaj Zakon stupio na snagu iako sam zakon ne reguliše nijedno krivično delo niti propisuje sankcije, već samo povezuje rad institucija i uvodi neke posebne mere. Ono što su uvidi iz ranijih perioda jeste da su iako je vremenom došlo do povećanja tih kazni u smislu da su sve manje bile novčane kazne, sve manje uslovne, a sve više realne kazne zatvora, može se reći da je u odnosu na opšti kriminalitet, da kazne još uvek jesu blage, posebno imajući u vidu stepen opasnosti dela, patnju koju je počinilac naneo žrtvama, i da se retko desi da je kazna izrečena u zakonskom maksimumu. Čak je bilo pojava da se ide i ispod zakonskom minimum za kaznu. Zbog tih blažih kazni u odnosu na druga krivična dela, čini se da nasilnici još uvek mogu da računaju na razumevanje sudije, što se vidi i kako mnoge sudije obrazlažu svoje odluke. U njima ćete retko naći da se ukazuje na otežavajuće okolnosti dela, ali je zato mnogo olakšavajućih okolnosti na koje se ukazuje, pa čak i neprimerenih olakšavajućih okolnosti kao što je “počinilac je otac dvoje maloletne dece”. To može biti i otežavajuća okolnost budući da je otac dvoje maloletne dece počinio delo nasilje u porodici u prisustvu dvoje maloletne dece, dakle to mu se ne može uzeti kao olakšavajuća, već naprotiv, treba je uzeto kao otežavajuću okolnost.
MIC: Kada pričamo o otežavajućim i olakšavajućim okolnostima, u slučaju kada žena ubije muža jer je godinama trpela nasilje, ona u praksi gotovo uvek uz sve otežavajuće okolnosti dobije maksimalnu kaznu. Kako Vi kao pravnik gledate na to?
Odavno mi nemamo neko relevantno istraživanje koje bi pokazalo kako izgleda kada se desi obrnuto. Činjenica je da se u praksi to delo kvalifikuje kao najteže delo, kao svirepo ubistvo zato što žene zbog svoje slabije fizičke konstitucije zapravo tada koriste načine izvršenja dela koji su otežavajući – npr. kada suprug spava, ili kada koriste razno oružje, oruđe. To se zbog toga kvalifikuje kao svirepo ubistvo.
Zapravo, žena nema drugog načina, ona taj način bira kao jedini, i praksa je pokazala da žene bilo da su tražile pomoć ili ne, bilo da su pokušale da odu da napuste nasilinika i pokušaju da pronađu tj. da povrate svoj život bez nasilja, one biraju ovakav oblik ponašanja jer ne prepoznaju drugi izlaz. I one su jako efikasne u tome. Vi nemate pokušaja ubistava od strane žena. Ono što je problematično je što se u procesuiranju tih dela ne sagledava dovoljno taj vremenski period koji je prethodio ubistvu, te okolnosti u kojima su živeli. Ponekad se u glavama tih žena to videlo kao jedini izlaz, nekad sa motivom da se zaštite deca. Tada na žalost deca gube i majku i oca, i ono što društvo mora da čini jeste da radi na prevenciji . Svuda se nasilje događa, čak i zemljama koje su daleko uređenije od naše, ali broj ubistava žena u Srbiji je zaista dramatičan, i mora se raditi na prevenciji, posebno ako se ima u vidu da se nasilje u porodici usvaja pa nastaje i vršnjačko nasilje i razni drugi oblici nasilja. I zato je jako važno da pratimo primenu Zakona koji je donet ove godine.
MIC: Jedan poseban oblik nasilja u porodici je kada žene starije od 60 godina trpe nasilje, a nasilnici su najčešće sinovi. Zašto je ovaj vid nasilja najmanje vidljiv?
Kada govorimo o takvoj vrsti nasilja kada se maltretiraju ostareli roditelji, ovako nasilje najčešće vrše muškarci, a najčešće žrtve su opet žene, dakle majke. Međutim, za razliku od partnerskog nasilja kada su muškarci nasilnici, a žrtve žene, ovde su nasilnici opet muškarci, ali su žrtve i žene tj. majke i muškarci očevi. Često se desi da su podjednako nasilju izloženi i otac i majka i da to traje godinama. To je najnevidljiviji oblik nasilja jer roditelji ne žele da prijave svoju decu, zato što ih je sramota, zato što ih vole, zato što ne žele da njihova deca imajuj posla sa institucijama sistema, budu procesuirani i kažnjeni i mislim da treba time malo više da se bavimo. Posebno što je ovo jedna pojava koja je nedovoljno istražena. To je samo pokazatelj kako se jedan nasilnični obrazac koji je dete usvojilo sada kao odrastao primenjuje. Međutim, osim što znamo da postoji, da je raširena, još uvek nemamo prave uvide u to šta su specifičnosti, koje su odlike ovog oblika nasilja, ali ono što primećujemo da kada epilog bude krivični postupak protiv nasilnika je da sudije su sklone da teže kazne one koji tuku svoje roditelje, u odnosu na kazne za partnersko nasilje.
MIC: SOS telefoni su nekad bili jedino mesto gde žene mogu da se požale za nasilje nad njima. Koliko ovakav vid pomoći zaista pomaže ženama koje trpe nasilje?
SOS telefoni za žene, decu žrtava nasilja bili su zapravo prve nevladine organizacije i prvi ti neki servisi izvan institucija koji su pružali neku podršku i nekako se sada zaboravlja da je to jedan servis i da i Istanbulska konvencija propisuje dužnost države da podrži te specijalizovane servise I pomoć I podršku koju pružaju I nevladine organizacije, psoebno ženske nevladine organizacije koje zaista imaju veliku ekspertizu u ovoj oblasti. Ono na čemu treba insistirati, to nekako stalno treba isticati i podsećati državne organe da u lokalnim zajednicama tamo gde S.O.S službe postoje treba podržati njihov rad i obezbediti im kontinuitet u radu, a tamo gde ne postoje, treba inicirati njihovo osnivanje. Dvadesetpetogodišnje iskustvo u radu S.O.S. telefona pokazuje da su oni bili prva karika gde su žrtve mogle da se obrate i da očekuju odgovarajuću pomoć i podršku. Mreža svih tih ženskih nevladinih organizacija koje se bave ovim imaju jedno ogromno znanje i ogromno iskustvo koje država mora iskoristiti.
Piše: Jelena Đukić Pejić
Foto i video: Saša Đorđević
Povezani članci
-
Novinarke iz lokalnih medija pod znatno većim pristiscima
Dok novinarska udruženja u Srbiji upućuju na nikad lošiju bezbednost novinara, novi izveštaj RSF Srbiju po slobodi štampe stavlja na rekordno nisku poziciju. Sa čime se suočavaju novinarke koje su u lošijoj poziciji od muških kolega, a posebno one u lokalnim sredinama koje nisu pod budnim okom javnosti?
-
Kako su mediji u Srbiji izveštavali o nasilju prema ženama u 2024. godini
U 35% izveštaja o nasilju prema ženama mediji su otkrili identitet preživele odnosno žrtve ili članova njene porodice, a u 27% objava korišćeni su senzacionalistički ili stereotipni izrazi za nasilje, žrtvu ili nasilnika, pokazala je Analiza medijskih objava o problemu nasilja prema ženama za 2024. godinu, koju je sprovela grupa Novinarke protiv nasilja, uz podršku Programa Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP).
