Izgubili su od Partizana, a ipak osigurali Evropu. Radnički iz Niša je treći put u poslednjih pet godina‚i peti put za svojih 99 godina postojanja ušao u Evropu. Ovim uspehom oduševljeni su svi, navijači posebno.

„Ljudi sanjaju o ovome, pogotovo pravi navijači, verni navijači nekad i ne dočekaju da im se mali klub plasira u ovako veliko takmičenje. Ja sam imao tu sreću da to već doživim, ja sam na stadionu možda od ’95, ’96. godine i 25 godina sam čekao da se ode u tu Evropu. Neki nikad i ne dočekaju, Radnički je bio ’82. pa pre četiri godine Malta“, kaže Nišlija Nenad Stojanović, prepoznatljivi Meraklija u tom gradu. Objašnjava draž navijanja za lokalni mali klub:

„Nekad mi je teško da zamislim koja je žar, na primer, navijačima velikih klubova? Kad ti godišnje osvojiš dve – tri titule, stalno si u Evropi, šta onda zapravo ti čekaš? Ovo je prevelika ljubav da bi se ti zaljubljivao svake godine, ovo je nešto što se ti zaljubiš jednom u životu, i možda te nekad dočeka Evropa, a nekad ne. Mislim da za prave navijače Radničkog ovo mnogo znači. Mi se već spremamo, planiramo gde se ide na letovanje, a gde se štedi, jer ko zna da li se igra na Kipru, u Moldaviji ili ponovo na Malti“; kaže on.

Na Malti je Radnički već pobedio Gziru kada je 2018. prvi put ušao u Evropu nakon punih 36 godina od čuvene utakmice sa bundesligašem na niškom stadionu Čair. A sledeću sezonu u Evropi izgubili su od Flore koja je pobedila i Partizan. Upravo zato se kapiten kluba Aleksandar Pejović nada ponovo Gziri.

„Ima zemalja koje su fudbalski slabije rangirane od nas, Farska ostrva, Vels, Malta, tako neki protivnici iz tih zemalja koji bi mogli da nam prijaju, da budu „lakši“ za početak. Video sam da ima Šveđana, Finaca koji su te lige koje bi nam možda manje odgovarale, koje bi nam bile teže, plus, njima je sezona u jeku. Znači, neke ekipe koje tek počinju sezonu“, kaže kapiten Pejović.

Aleksandar Pejović

I on sam kaže da početak nije obećavao da će se baš ovako sezona završiti, posebno što su, kako kaže, počela turbulentno sa više promena trenera. „Ali to je slađi deo ovog uspeha, i on je samim tim još veći“, zadovoljan je trener Radničkog.

I Dušan Jocić, urednik sportske redakcije niških Narodnih novina, zlatno pero Srbije 2020. i pet puta najbolji sportski novinar Grada Niša kaže da se za poslednjih pet godina, ovog puta najmanje očekivao ovakav uspeh.

„Poslednje dve sezone nisu igrali Evropu, mislim da je ovo najneočekivaniji uspeh od ta tri učešća. Stvarno mislim da je malo ko verovao, nekako su cele sezone bili ispod radara u toj borbi za ta prva četiri mesta. Uvedena je i ta VAR tehnologija i niko ne može da unese sumnju na uspeh. Ovo je sad stvarno uspeh, i kluba i ekipe“, kaže Dušan Jocić, sportski novinar.

Dodaje u prilog činjenicu da je ove godine niški sport došao do totalne propasti zbog loše komunikacije sa lokalnom samoupravom i ogromnim problemima sa finansiranjem.

Dušan Jocić

„Sedam klubova iz Niša je ispalo iz svojih liga, od toga 6 superligaša. To je stvarno nezapamćena kataklizma. Eto pokazalo se zapravo da je fudbal kao profitabilan sport, na sreću Radničkog, najmanje zavistan od lokalne samouprave i mislim da je i zbog toga uspeo. Radnički će sledeće sezone biti jedini muški superligaš u sportovima sa loptom u Nišu, što je neverovatno!“, smatra Jocić.

Ali i to malo - mnogo znači, priča nam čelnik kluba Ivica Tončev navodeći da je lokalna samouprava smanjila budžete klubovima znatno, ali da čak ni to nisu isplatili. Stvari su se promenile na samom kraju prošle godine kada je na tradicionalnom sportskom balu gost Niša bio Dejan Savić, a sutradan otišao na dogovoreni razgovor o nacionalnim penzijama za trenere sa predsednikom Vučićem i ispričao mu o problemu sa sportom u Nišu. Tončev kaže da je Vučić odmah reagovao, te im je sve bilo isplaćeno. Zahvaljujući tome, tvrdi on, Radnički je uspeo da kupi nove igrače i odigra dobro Superligu. Ivica Tončev kaže i da kada je došao na čelo Radničkog nasledio je višemilionski dug, ali je, kako kaže, domaćinski to sve rešio pa „danas svaki igrač prima platu u dan, a klub je dobio od Poreske Uprave zahvalnicu kao primer kluba koji ne duguje poreze“.

Pored problema sa lokalnom samoupravom, čelnik kluba ističe i brojne probleme sa Fudbalskim Savezom Srbije. „Pitate me o odnosu sa savezom. Stavite slobodno da se oni služe „teorijom ćutanja“. Mi kao klub možemo da pišemo njima dopis, pisma itd, da sve lepo obrazložimo, nama niko ne odgovara ništa. Čestitke za izlazak u Evropu su nam stigle sa svih strana, samo ne iz našeg sopstvenog Saveza. Mislim da je to nedopustivo“, kaže Tončev i dodaje:

„Od 300 ljudi u Savezu, njih 295 su Beograđani. I sve se to onda prelliva. Crvena Zvezda i Partizan bi bili još veći klubovi kada bi smeli i iznali da gube. Bila bi ovo prava liga kada bi oni imali po pet poraza. Moraju da shvate da ako ih pobediš, to nije ništa lično. Živim za dan kada će titula izaći iz Beograda, a ja se nadam da će njena prva destinacija u tom slučaju biti Niš. Moj motiv je lokal patriotizam. Da klub odavde bude jak i da ne dođe neko do Niša da pojede ćevape, osvoji tri boda i ode, nego da se dobro oznoji i plaši za ta tri boda“.

Ivica Tončev

U moru problema, stadion Čair je još jedan. Napravljen pre skoro 60 godina, danas ima 203 primedbe od strane UEFA-e koje moraju da se otklone, ali problem je što on ne pripada klubu već gradu. Iako je do sada renoviran puno puta, nije na pravi način. Zbog toga je ponovo predsednik Srbije lično obećao da će Niš dobiti novi stadion.

„Sad je na proslavi posle utakmice bila zamenica gradonačelnice i ja sam joj objasnio da bi i oni trebali da daju neka sredstv,a i grad i preduzeća, da sredimo sve što mora da se sredi da bi se igralo to kolo, a mi smo do sada već puno uložili u stadion koji ne pripada nama, i promenili travu i svašta. Jer džaba ti Evropa, ako ne može da se igra na niškom stadionu“, objašnjava on i kaže da je to zaista u interesu grada da klubovi iz Evrope troše novac u Nišu.

I on smatra Ligu Konferencija izuzetno velikim uspehom i dodaje da čiste namere i iskren lokal patriotizam bez mnogo novca, pompe i pomoći sa strane ovaj uspeh čini sto puta većim od uspeha drugih klubova.  

„Veliki klubovi misle da ako oni imaju mnogo više para od nas, da imaju mnogo lepši stadion od nas da su oni favoriti. Oni nas uopšte nisu videli kao kandidat za Evropu. Zato je ovo ogroman uspeh i ja sam ponosan na sve naše uspehe. Ali ima tu još puno stvari. Rekao sam i našim navijačima da će titula doći u Niš onda kada na stadionu bude 10.000 ljudi. E onda će Radnički biti šampion. Jer ovde se samo ta snaga gleda i ceni“

A navijači, po svemu sudeći jedva čekaju i novu sezonu i novi stadion, ali isto tako nadaju se ozbiljnijoj proslavi 100. rođendana niškog ponosa koji još uvek živi za utakmice poput one sa Laskom u septembru 1980. kada je nedavno preminuli Dragan Pantelić bio kapiten, i one sa Hamburgom (HSV) 1982. kada je nemački klub 7. aprila te godine poražen pred 25.000 gledalaca. Meraklija Nenad Stojanović sa početka priče kaže da je pravi trenutak da se Niš ujedini.

Nenad Stojanović

„Taj lokal patriotizam odlikuje prave navijače, i to mi ostavljamo svojoj deci u amanet. Ali treba još mnogo da se radi, treba svi zajedno, grad, klub i navijači da dođu do jedne snažne poruke „Moj klub, moj grad“. Svi treba da se ujedinimo, istorija nas pokreće, tradicija nas pokreće. Sledeća godina je prelomna, stogodišnjica, i doživećemo je mi koji sada pričamo, a sledeću nećemo. I ja ne bih voleo da nam se desi kao sa Milanskim ediktom da čekamo da nas jednostavno prođe i šta sad, čekaćemo novi?!“, pita se ovaj Nišlija i zaključuje:

„Grad treba da se potrudi više. Velika je to stvar. Klub koji je pravljen u najteže vreme između dva svetska rata i koji je preživeo i politiku, i gašenja, i pritiske, i ti ljudi koji su stvarali klub ne zaslužuju da stogodišnjica protekne samo sa proslavom ili koktelom. Ovaj grad bi cele naredne godine trebalo da živi u tom duhu, da niški proizvodi imaju tu informaciju, da se mediji bave time cele godine, da svi sportisti pričaju o tome i o zlatnoj generaciji iz ’82, da pozovemo te klubove sa kojima je Radnički nekad igrao da dođu i da vide „kud’e je taj Niš“. To je ključna stvar, a bojim se da niko ne razmišlja o tome“, kaže on.

Autor: Jelena Đukić Pejić