„Hoćeš li da ti kupim nešto u pekari“, pita dečaka koji je ispružio ruku prolaznica sa kesama u rukama. Na ulici u Nišu on joj traži novac za hleb, ali hleb odbija, jer za njega je samo novac prihvatljiv.

Vikendom su deca ulice najvidljivija. Na raskrsnicama peru stakla na automobilima, na šetalištima su i pijacama, u baštama kafića traže novac od svakog koga vide. Nekad zajedno s majkama, starijom braćom ili sestrama, nekad sa očevima, prolaze u kratkim razmacima kroz pune ulice gore-dole, često tražeći novac od pojedinih ljudi i više puta.

Problem rešenja iz nevladinog sektora

Taj problem u Nišu, odlučila je da reši nevladina organizacija „Centar za devojke“. Nakon dve i po decenije postojanja, shvatile su kroz saradnju sa institucijama da ovaj problem niko ne percipira ozbiljno.

„Mi se maltene svakodnevno saplićemo o trgovinu ljudima kroz prinudno prosjačenje koje je na ulicama Niša veoma zastupljeno. To svakom upadne u oko, ali niko ne percipira kao oblik trgovine ljudima, obično trgovinu ljudima vide samo kroz seksualnu i radnu eksploataciju. Shvatile smo da je na nama da pokrenemo pitanje prinudnog prosjačenja kao oblika trgovine ljudima“, kaže predstavnica centra Tatjana Nikolić.

Godinama su razmišljale o tome i obilazile organizacije u regionu kako bi naučile na šta bi sve trebalo obratiti pažnju u radu s decom ulice koja su u najvećem riziku od trgovine ljudima. Njihov prvi korak biće vidljiv već 1. juna ove godine.

Dnevni boravak za decu, a za institucije edukacije

„Na Međunarodni dan dece otvaramo Dnevni boravak, jer želimo da deca uvek mogu da dođu da tu borave. Imaće kašiku u podne, obrok koji im je preko potreban. Moći će da se okupaju, promene odeću. Moći će da se igraju, jer deca treba da se igraju, a ne da prosjače. Moći će i nešto da nauče kroz igru, ali ne samo kroz igru, jer poenta i jeste da se upišu ili vrate u školu. Pa mogućnost da se malo bave i sportom, i to je jedan aspekt onoga što želimo da ostvarimo. Drugi je rad sa institucijama po ugledu na vrlo uspešan model organizacije iz Tuzle ’Zemlja djece’. Pred nama je zadatak da sa tim institucijama napravimo timove koji će da se bave žrtvama trgovine ljudima i da počnu da se kažnjavaju oni koji primoravaju decu da prosjače na ulici, bilo da su roditelji ili neko drugi“, objašnjava Tatjana Nikolić.

Tatjana Nikolić

Za taj projekat Centar za devojke dobio je podršku Evropske unije kroz Program „EU Pro Plus“ u iznosu od oko 30.000 evra. To će biti prvi put da se otvori neki prostor u Nišu, otkako je već skoro deceniju zatvoreno Svratište za decu ulice kojim su rukovodile gradske institucije.

Prinudno prosjačenje krivično delo

Prosjačenje u Srbiji zabranjeno je od 2016. godine Zakonom o javnom redu i miru, a prinudno prosjačenje spada u krivično delo trgovina ljudima još od 2006. Kriminolog, prof. dr Milan Žarković, objašnjava da je suština da se svako radno angažovanje dece kroz pranje automobila na ulicama ili prosjačenje može shvatiti kao izraz već uspostavljene eksploatacije koja se i po međunarodnim dokumentima i po zakonodavstvu Srbije prepoznaje kao neki od oblika eksploatacije žrtvama trgovine ljudima.

Da bi se tome stalo na put, ukazuje Žarković, ključna je promena svesti građana: „Mi ništa ne možemo kaznama da rešimo ako se u svesti ljudi nešto ne promeni. Ljudi daju novac iz različitih razloga, neko iz altruizma, neko iz sujeverja, neko iz nekih trećih razloga, ali dokle god budu davali novac misleći da čine dobro, deci, invalidima i drugim osobama koje su sa ograničenim mogućnostima, mi problem nećemo moći da rešimo. Odgovornost jeste na državi. Moraju svi da se uključe i to da se definišu obaveze, protokoli, odgovornost i tako dalje. Ali, mislim da je problem rešiv.“

Protokol i edukacije svih institucija u nizu

Jedan takav protokol potpisala su s Gradom Beogradom brojna ministarstva u Srbiji. U njemu su jasno definisani mehanizmi saradnje i odgovornost zbog nepostupanja u svakoj od institucija. Protokolom je jasno naznačeno da se za decu do sedam godina ništa ne toleriše, dok se za decu do 14 godina neke radnje mogu tolerisati. Iako taj društveni problem postoji izvan institucija, prof. Žarković kaže da ima mnogo prostora za poboljšanje rada svih njih u nizu.

Za centre za socijalni rad u Srbiji kaže da je neophodno podstaći način razmišljanja koji će doprineti tome da se shvati da prosjačenje nije prihvatljivo. Za policijske službenike kao najveći problem navodi da oni ne ispituju u dovoljnoj meri privedene osobe, pa tako i ne ustanove da li se radi o prinudi na prosjačenje.

Kod tužilaštva, kriminolog navodi da ima slučajeva gde tužioci često ne prepoznaju onaj momenat kada je reč o deci, odnosno o maloletnim licima, kada nije neophodno da se prema njima primeni sila, pretnja ili dovođenje u zabludu. „To se ne dokazuje – dokazuje se samo da je neko nekoga držao, vrbovao, prebacivao u cilju eksploatacije. Ako se to dokaže – to je trgovina ljudima“, kaže prof. Žarković i ponavlja da ima prostora za edukaciju.

Isto je, prema njegovom mišljenju, i sa sudijama. One ne prepoznaju da je za to krivično delo dovoljna zloupotreba teških prilika, pa umesto umesto krivičnog dela trgovine ljudima, sudije to percipiraju kao zanemarivanje.

Malo slučajeva pred sudom

S druge strane, zamenik tužioca Višeg javnog tužilaštva u Novom Sadu Slobodan Josimović, kaže da uspeh dokazivanja pred sudom tog krivičnog dela najviše zavisi od kvantiteta i kvaliteta dokaza koje je prikupila policija, kao i od dokaza do kojih se došlo u toku istrage koju je sproveo nadležni javni tužilac.

„Od naročitog je značaja“, kaže Josimović, „da se žrtvi trgovine ljudima obezbedi procesna zaštita predviđena Zakonom o krivičnom postupku, pre svega da joj se dodeli status posebno osetljivog svedoka. Tako će ona moći da bude ispitana u posebnoj prostoriji koja je opremljena uređajima za audio i video snimanje svedočenja, dok se drugi učesnici u postupku nalaze u drugoj fizički odvojenoj prostoriji iz koje prate ispitivanja.“

U Višem javnom tužilaštvu u Novom Sadu u protekle tri godine podneta je jedna krivična prijava zbog tog krivičnog dela i za nju je izrečena prvostepena presuda. Takvi slučajevi se, čini se, do sada nisu našli pred niškim javnim tužilaštvom, ali DW nije uspeo da dobije zvanične odgovore.

Zamenik tužioca Josimović ipak smatra da je u prepoznavanju indikatora trgovine ljudima i prosjačenja kao oblika eksploatacije, edukacija najviše potrebna institucijama koje prve dolaze u kontakt sa potencijalnim žrtvama navodeći centre za socijalni rad, ali i prosvetne, obrazovne i zdravstvene ustanove.

Nije to tradicija, nego eksploatacija

„S obzirom na veliki broj profesionalaca i njihovu učestalu promenljivost u tim sistemima, neophodno je da obuke profesionalaca budu planske i kontinuirane, jer je za senzibilizaciju profesionalaca neophodan dugoročniji proces obučavanja sa stalnim osvrtom na aktuelno zastupljene metode i oblike eksploatacije“, kaže Josimović.

On podseća da za prosjačenje, ali i za tzv. maloletničke brakove, među pojedinim profesionalcima u institucijama i dalje postoje predrasude, odnosno mnogi smatraju da se tu radi o tradiciji i običajima Roma. To sputava preduzimanje mera iz nadležnosti tih institucija koje bi trebalo da imaju za cilj prevenciju trgovine ljudima.

U organizaciji Centar za devojke iz Niša svesni su da je potrebno vreme za rešenje problema. Nadaju se da će se napredak osetiti za desetak godina, uz dobru saradnju sa niškim institucijama koje bi trebalo da pomognu u tom procesu. Za sada su za slučajeve dece ulice zadužene institucije, a za dokazano delo trgovina ljudima u slučaju prinudnog prosjačenja ili kod maloletnih lica, kazne zatvora su od tri do 12 godina i to bez mogućeg umanjenja kazne.

Autor: Jelena Đukić Pejić                          DW.com