Kao jedan od ključnih političkih aktera tokom promena 5. oktobra 2000. godine, postao je član Vlade, a nakon ubistva Zorana Đinđića 2003. godine i premijer Srbije. Tokom njegovog kratkog mandata sprovedena je akcija „Sablja“ u cilju obračuna sa organizovanim kriminalom. Sa Zoranom Živkovićem razgovaramo o periodu promena iz 2000-ih i o promenama koje se u Srbiji dešavaju danas.
DW: Pre 26 godina pao je Milošević. U događajima iz tog vremena, a i kasnije, Vi ste imali značajnu ulogu. Da li danas prepoznajete neke od problema iz 2000. godine u onome što se sada događa u Srbiji?
Živković: Pa postoje svi razlozi da se ponovi, pre svega, 24. septembar. To je bio važan datum, to je bio dan izbora kada je narod pokazao svoju volju, a mi smo kao opozicija uspeli da sprečimo Miloševića u krađi, tako da su realni rezultati bili takvi da je on morao da ih prizna.
I to mora da se uradi ponovo, jer Srbija je ponovo na jednom katastrofalnom putu, u autu, u đubrištu. Stvarno ono što se dešava ovde, to nije primereno ni za 21. vek, ni za Evropu, ni za Srbiju, pre svega.
Tako da ja očekujem da će ovo što su momci, devojke, studenti, studentkinje uradili biti dovoljan motiv za zdrave građane Srbije, a njih je sigurno većina, da izađu na izbore i da pokažu svoju volju. Ne moraju da glasaju za političare, neka glasaju za svoju budućnost. A kada izaberu svoju budućnost, ponoviće se već poznata teza: neću jedan, neću dva, trojka. To je najzdravije.
„Opozicija danas izgleda kao dinosaurus“
DW: Koje biste još sličnosti istakli u odnosu na taj period, a koje su razlike?
Sličnosti su u tome što je tad postojao Otpor, kao što sad postoje studenti. Tada je Otpor imao svoju ulogu, ali ne tako dramatično važnu kao što sad imaju studenti. I tada je realno postojala prava opozicija, koja je bila i dobro skupljena, dobro organizovana, sa jasnim programom i kampanje i zaštite od krađa i svega onoga što treba da se uradi.
Nažalost, opozicija u Srbiji danas izgleda kao dinosaurusi u 21. veku. To znači jedna vrsta koja ne postoji, koja, ili zbog neznanja ili zbog prodanosti ovom režimu ili iz nekog trećeg razloga, ne svi, naravno, ali, nažalost, dobra većina, ne radi ništa što bi dovelo do toga da Srbija ponovo postane država u kojoj vladaju poštenje, čast i zakon.
DW: Studenti danas pričaju o institucijama, o odgovornosti, o promeni sistema. Kako Vi, sa Vašim iskustvom, to gledate?
Apsolutno, apsolutno. Temelj slobode, zdravlja jedne nacije, jedne države jeste u tome da se poštuju zakoni. Prvi korak ka tome su slobodni mediji. To znači da nema nikakve cenzure, nikakvog plašenja, zabrane ili bilo čega.
Drugo, da se poštuju svi zakoni. Znači, treba izvršiti ispitivanje porekla imovine. Otkad je donet taj zakon, do danas je samo dva puta izvršeno ispitivanje porekla imovine nekih političara. I oba puta je to bilo nada mnom. Prvo u Tadićevo vreme, a posle je to radio i Vučić. Ali niko drugi nije to prošao. Svi treba da prođu, i ja ponovo, nemam ništa protiv.
Lustracija: svi oni koji su uradili nešto što je protivzakonito, što je protiv ljudskih prava, što je protiv bilo čega što ne liči na Evropu 21. veka, moraju da imaju zabranu da se bave politikom. Taj zakon o lustraciji je donet kad sam ja, nažalost, bio premijer nakon ubistva Đinđića i nije nikad primenjen. Ja nisam mogao da ga primenim u to vreme zato što je šest meseci bio rok da se stvore podzakonska akta za taj zakon, a ja sam već posle šest meseci smenjen, tako da niko to nikad nije sproveo.
„Za pobedu je potrebno i političko iskustvo“
DW: Pomenuli ste Otpor kao pokret koji ima sličnosti sa studentskim pokretom. A koliko, po Vašem mišljenju, studentski pokret ima sličnosti sa DOS-om i u čemu se razlikuju?
Razlika je u tome što oni nisu politička stranka. A ipak, političari, i zbog godina iskustva, još ako su pošteni i časni, znaju puno iz tog zanata koji je neophodan za trenutak kad se pobedi ili, da bi doslo do pobede, da se napravi adekvatna kampanja, adekvatan program, adekvatni kandidati, zaštita glasanja, da ne dođe do krađe.
Ja ne sumnjam u najbolje namere studenata, ali za te stvari morate da imate bar deceniju iskustva. Pa čak možda i da ste nekad i pogrešili nešto, pa da se više ne desi ta ista greška. Tako da se ja nadam da su oni ostvarili kontakt sa ljudima koji su, i mislim da čak znam i da jesu, iskusni u tome, i siguran sam da će ovo glasanje biti apsolutno zaštićeno od pokušaja krađe ovog primitivnog kriminalnog režima.
DW: Da se još jednom vratimo dve decenije unazad. Da li je DOS bio osuđen na propast onda kada je nestao zajednički cilj – pad Miloševića?
Pa to je bio zajednički cilj i dalje, ali je problem sa DOS-om nastao kad su već bili deo te pobedničke ekipe i počeli da razmišljaju samo o sebi. Mi nismo mogli da smenimo šefa DB-a koji je bio kriminalac. Znači, mi smo preuzeli saveznu vlast u novembru 2000. godine. Koštunica nije dao da se smeni taj Rade Marković do 25. januara. Tada je Zoran Đinđić, na prvoj sednici Vlade Srbije, doneo tu odluku. Isto veče je on priveden i do sada je osuđen i u zatvoru. I ima puno takvih. To je, recimo, bio jedan nedostatak.
Tako da su praktično reforma Srbije i borba za vraćanje Srbije na neku zdravu osnovu prekinute praktično godinu dana nakon ubistva Zorana Đinđića. Njegovo ubistvo je najteži mogući udarac za zdravu i normalnu Srbiju. Tako da je jedan deo neodgovornosti DOS-ovaca doveo do toga da se ne sprovede ono što je moralo da bude sprovedeno u prvih godinu dana. Ja se nadam da studenti neće ponoviti takvu grešku.
„Sve moguće reforme za godinu dana“
DW: Ako iz iskustva znate da nije dovoljno samo promeniti vlast, šta biste preporučili onima koji bi možda mogli da dođu na vlast nakon ovih izbora?
Već sada moraju da budu spremni, da znaju šta rade dan posle, sedam dana posle, mesec dana posle, dva meseca, šest meseci. Za godinu dana moraju da se sprovedu sve reforme koje je moguće sprovesti.
Nakon toga treba raspisati prave demokratske izbore, na kojima ovi neće moći da se kandiduju ni za skupštine stanara svoje zgrade, a kamoli za nešto drugo. A oni koji se kandiduju treba da ponude svoje programe i da onda građani u demokratskim uslovima izaberu one prave. Mislim da to neće biti teško.
A onda se nastavlja proces reformi i za par godina se završava sve - bez obzira da li govorimo o borbi protiv kriminala, da li govorimo o edukaciji, da li govorimo o tome da moramo da unapredimo zdravstvo.
DW: Kažete da je moguće uraditi reforme za godinu dana. Na osnovu čega to tvrdite kada znamo da nijedan zupčanik u sistemu ne funkcioniše?
To nije problem. Problem je da oni koji dobiju vlast nakon promena ne budu kočnica, kao što je to bio pre svega Koštunica, ali ne samo on. I mnoge demokrate, nažalost, mnogi su se prodali pa su posle prešli na stranu SNS-ovaca. Znači, to može da se uradi i u policiji, i u službi bezbednosti, i na mnogim drugim mestima. Tamo smrdi vrh, i to je nekih pet-šest odsto.
Osamdeset odsto ljudi su normalni ljudi, koji rade normalan posao, ne rade apsolutno ništa protiv svoje države, protiv svojih komšija, u smislu da urade nešto što je protivzakonito. Prema tome, moguće je to uraditi, i mi smo mogli to da uradimo da nije bilo, na početku, Koštunice, a nakon toga i mnogih drugih.
Autor: Jelena Đukić Pejić DW.com
