Integracija mladih izbeglica u Srbiji još uvek teško dostižna

februar 21 2020

Deca i pojedini mladi izbeglice trude se da što više nauče dok su u Srbiji. Umnogome uspevaju, ali još mnogo je problema za prevazilaženje. Od oko 850 dece i mladih, tek nešto više od 200 njih ide u školu.

Još od 2013. godine kada su deca izbeglice prvi put krenula u školu, u pojedinim mestima, posebno na severu Srbije bilo je mnogo negodovanja i negativnih reakcija. Sedam godina kasnije, stvari su se značajno promenile. Negativne reakcije po ovom pitanju su znatno blaže i ređe, a prema anketi MICa koja je sprovedena tokom januara na sajtu i društvenim mrežama, oko 90% anketiranih smatra da deca izbeglice treba da idu u školu sa srpskom decom.

I među migrantskom populacijom, stvari su se značajno menjale u pozitivnom smeru. Svake godine, sve je više đaka iz zemalja Bliskog istoka. Ali, ne samo ni Bliskog istoka.

U Srbiji ima i srednjoškolaca

Jalla Karim je iz Gvineje. Ima 17 godina, u Srbiji boravi godinu dana, smešten je u centru Krnjača, i jedino što ne želi je da gubi vreme. Ovog septembra je upisao srednju školu kao redovan đak. 

„Upisao sam školu za mašinstvo i umetničke zanate, Tenhno Art. Većinu stvari učim na engleskom, mada se trudim da učim srpski jezik. Još uvek ga slabo govorim. Ono što je na srpskom, prevode mi na engleski, da bi mi bilo lakše, ali uporedo učim jezik“, kaže Jalla za MIC.

Kaže da je bio gotovo prestravljen kada je prvog dana otišao u školu, i da je mnogo puta u svojoj glavi zamišljao taj trenutak. „Ja sam bio nervozan, zamišljao sam kako će to izgledati, jer znam da sam jedini ovde iz Afrike. A i za njih je to bilo nešto sasvim novo. Kako sam dolazio u školu, dan za danom, bili su pomalo anksiozni, postavljali su dosta pitanja. Nekada mi nije bilo prijatno, i to prvo vreme je bilo veoma teško za mene. Kako sam nastavio da idem, mislim da sve ide dobro“.                                                                                                                                                           

Infografik - Statistički podaci o školovanju izbeglica u Srbiji ©MIC

skolovanje migranata Srbija 04

Jalla je jedan od 30 srednjoškolaca koji žive u izbegličkim centrima Srbije, mada ih nema u svim gradovima gde se centri nalaze. U izboru škole učestvovale su sve nadležne institucije, od same škole, preko Komesarijata za izbeglice, nadležnog Ministarstva, do Centra za socijalni rad koji je zvanično staratelj ovom sedamnaestogodišnjaku, budući da se u Srbiji nalazi bez roditelja.

O odlasku iz svoje zemlje nije želeo da govori, kaže da mu je to bolna tema. Ali siguran je da želi da nauči što više, jer želi lepšu budućnost, i kako kaže, normalan i komforan život. Sada ima i prijatelje sa kojima se druži u školi, i voleo bi da ostane u Srbiji. Azil još nije tražio jer kod sebe nema nijedan dokument, ali mu u tom procesu pomaže i staratelj, Centar za socijalni rad. 

Azil gubi trku sa mogućim problemima

Azil je tražio jedan sedamnaestogodišnjak, koji je ostao u srcu svojoj profesorki violine, Mileni Stevanović. Veoma talentovani mladić koji nikada ranije nije svirao, niti išao u muzičku školu, Kamran iz Irana, svojim talentom i radom, nadoknadio je sve u Srednjoj muzičkoj školi u Nišu.

„Pre nego što smo se on i ja upoznali preko muzike, Kamran nije znao ni za wi-fi, ni za youtube, niti da može da preslušava kompozicije preko telefona. Imao je izuzetno jaku želju za učenjem i usavršavanjem, posebno muzičkim“, kaže profesorka violine. Kamran je i karatista, pa se čak i takmičio u ovoj sportskoj disciplini. Kako je bio smešten u Zavodu za vaspitanje omladine, izgubio bi krov nad glavom čim postane punoletan, pa bi tada bio prebačen u izbeglički centar u Sjenici gde borave samo muškarci. Zato je, uprkos traženju azila u Srbiji, otišao iz nje.

Kako jedva polovina dece srednjoškolskog uzrasta pohađa nastavu, to može biti veliki problem za ove mlade ljude, smatra psiholog organizacije Indigo, Tijana Kostov. Iako se i ova i sve druge organizacije brinu o kvalitetnom slobodnom vremenu, Tijana za MIC kaže da su anksioznost i depresija veoma česti i kod dece i kod mladih.

„Ta situacija u kojoj se nalaze, bezizlaznost, izaziva taj osećaj anksioznosti i depresije. Imali smo na žalost slučajeve samopovređivanja, posebno kod tinejdžera, kada taj svoj bes zbog osećaja bezizlaznosti usmere ka sebi, jer ne mogu da ga usmere negde drugo“, smatra Tijana Kostov.

Od stvarnosti nije lako pobeći, pa organizacije koje rade u izbegličkim centrima u Srbiji nemaju lak zadatak. Dok jedni vole da skrate dan kreativnim radionicama, drugi ne vide poentu u tome, kao Sonia Haidari koja je u Avganistanu završila dve godine fakulteta za babice. „Ima zanimljivih radionica, ali ja ne želim da budem slikar, ja želim da nastavim studiranje i budem hirurg. Želim da sledim svoj san i da se borim za sebe“, kaže ona.

Socijalizacija i integracija i dalje problemi

Njen san je da sa porodicom ode u Nemačku, gde je čeka brat. U međuvremenu, čeka. To je još jedan problem koji psiholog Tijana Kostov ističe: „Još uvek je problem ta integracija i njihova socijalizacija. Što se tiče ljudi u Srbiji, oni još uvek imaju problem da njih prihvate na neki način, ali i izbeglice same kažu da ne žele da prihvate drugačiju kulturu. Ako u tom kontekstu govorimo o fizičkoj udaljenosti izbegličkih centara od centra gradova, u ovom trenutku to ima pozitivnu stranu. A mi organizacije radimo puno na tome da se ta integracija jednom desi, mada, mislim da neće u skorije vreme“, kaže Kostov.                                                                                                                                                                                                                                             

skolovanje migranata Srbija 02

Izbeglički centar u Vranju, svakodnevni život izbeglica ©Saša Đorđević

Iz Komesarijata za izbeglice saznajemo da je najveći problem školovanje maloletnih srednjoškolaca bez pratnje. Od oko 450 maloletnika bez pratnje, manje od 5% odlazi u školu. U ovoj instituciji navode da sva deca koja su završila osnovnu školu, a koja se nađu na teritoriji Srbije mogu da upišu srednju školu ukoliko poseduju dokumenta neophodna za upis. Deca migranti koja pohađaju osnovnu školu, i u bilo kom momentu prekinu sa školovanjem radi odlaska na granice, od škole dobijaju školski izveštaj i na srpskom i na engleskom jeziku. Oni koji pohađaju nastavu od početka do kraja, dobijaju svedočanstvo o  završenom razredu ili školovanju.

Kako bi se deca što pre uključila u redovno školovanje, sve organizacije zajednički rade na tome. „Deca koja dolaze u Srbiju su dosta dugo provela van obrazovnog sistema i kada se uključe u školu, za njih to prvenstveno znači jedan osećaj normalnosti i rutine, što je najvažnije za decu“, kaže izvšrna direktorka organizacije Indigo Tamara Simonović. Ona naglašava da su veštine uklapanja i adaptacije, veština učenja novog jezika najznačajnije za decu u školskom uzrastu, značajnije od samog znanja srpskog jezika.

Neformalno obrazovanje je takođe od velikog značaja i za one koji idu u školu, i za one koji su van obrazovnog sistema, kaže Tamara Simonović. „I u školi, i na aktivnostima koje organizujemo u prihvatnim centrima radimo na puno tema, od solarnog sistema, planeta, slavnih ljudi, slavnih naučnika, do muzičkih pravaca, raznih sadržaja o telu, o životinjama, dakle iz biologije, iz prirodnih nauka. Mnogo je sadržaja i naši sadržaji su uslovljeni izborom dece i roditelja. Trudimo se da maksimalno angažujemo i roditelje, jer roditelji nam u svemu ovome ostanu malo po strani. A veoma je važno uključiti ih jer se oni prepuste zbog situacije u kojoj se nalaze, zbog jako velikih problema koje imaju“.

Pošto roditelji igraju ključnu ulogu, Tamara kaže da se ne seća da je bilo nekog posebnog otpora zbog kulturoloških razlika. „Možda su se u početku malo bunili kako to da devojčice i dečaci idu zajedno u školu, ali jednostavno, to su ljudi koji su krenuli ka Evropi i doneli neke odluke da žele drugačiji život za svoju decu i sebe, i gotovo da nikakvih problema nismo imali“.

Dirljivi rastanci

Otpor lokalnog stanovništva, kada su deca izbeglice krenula u školu, bio je znatno manji na jugu zemlje u odnosu na sever, ili ga nije bi bilo. Na primeru Bele Palanke dok je još postojao izbeglički centar u Divljani, kada je škola „Ljupče Španac“ dobila prve đake sa Bliskog istoka, jedina dilema je bila kako prilagoditi nastavu za njih jer ne govore srpski. skolovanje migranata Srbija 14

Učiteljica iz Bele Palanke na rastanku sa učenicima iz Avganistana ©Saša Đorđević

Učitelji i nastavnici su imali mnogo teži zadatak od novih đaka, predavanje na engleskom jeziku.  Međutim, deca su se lako uklopila, sklopljena su prva prijateljstva i pale prve simpatije, a na fizičkom su se igrale igre u kojima su se takmičili Avganistan i Srbija. Pravili su zajedničke koračnice o drugarstvu i skupa recitovali na školskoj slavi i drugim priredbama.

Zato ne čudi kada je gašenjem izbegličkog centra u Divljani, učiteljica ove škole plakala jer gubi vrsne matematičare i drage učenike iz Avganistana. Verovatno će i oni uvek pamtiti svoje prve školske dane u jednom malom mestu na jugu Srbije i časove fizičkog u kojima su, iako malobrojniji, neretko pobeđivali drugare iz „srpskog tima“. 

Za više fotografija kliknite ovde

Autor: Jelena Đukić Pejić

baner

Saint Art Designs / Web Development

Saint Art Designs / Web Development

Prijatelji sajta

Safe Journalism HND Solidarna Actat Kvart komesarijat-za-izbeglice XXZ Pescanik logoo mirc NGTim