Opsesivno-kompulsivni poremećaj – strah, ludilo i očaj

jun 20 2012

Koliko puta ste rekli: „Ja kada bih otišao kod psihijatra sigurno bi mi našli nešto“? Verujte, srećni ste dok se služite takvim humorom. Znaćete vrlo dobro kad to „nešto“ stvarno dođe.

I pored toga što je dosta vremena prošlo od nemilih scena, još jednom sam se zapitala pred ogledalom – da li ću da prsnem?

PANIKA

Moja unutrašnja borba počinje pre nekoliko godina pojavom paničnog napada i usled toga, strahom od ludila. Ni sama ne znam koliko sam puta sebi i drugima postavila pitanje: Da li ću da poludim? Objasnili su mi da ukoliko imam strah i svest o tome, ja sam poslednja osoba kojoj toj stvarno može da se dogodi. Dobro, olakšanje. Ali panični napadi ne prestaju. Psihijatar mi deli lekove i šakom i kapom, čime se moje stanje prividno vraća u normalu.

Iznenada, psihijatar umre i lekovi i ja ostajemo sami. Bojazan da ću doživeti panični napad, početi da se gušim dok mi se ruke i noge oduzimaju, a pogled je ogledalo straha i ludila, postoji i danas. Nastavak priče, između ostalog, govori o tome kako sam uspela da ga pobedim.

ZATIŠJE PRED BURU

Prijatelji i porodica bili su najveća podrška. Držali me za ruku, govorili da to nije ništa, da traje pola sata, četrdeset pet minuta i prođe. Kako je to posledica stresnog posla kojim se bavim i temperamentnosti, pedantnosti i odgovornosti kojima, eto, ispostavilo se, robujem. Pomirila sam se sa tim da će me neracionalni strahovi pratiti celog života, ali nisam bila spremna za pakao u kome ću se naći ubrzo. Kao kada predosetite da nakon bezrazložne sreće, smeha i spokoja sledi neka katastrofa. Posao je bio dinamičan, svakog dana drugačiji, ljubavni život solidan, prijatelji i porodica kao i uvek tu i besprekorni. Šta je onda moglo da krene naopako?

„POMOZITE MI, JA SAM STALA.“

Ovo sam više puta ponovila drugim doktorima. Samo to: stala sam. Nema napred, nema nazad. Pitalisu šta bi me usrećilo. „Da biram zavese i lampe za svoj stan.“ Složićete se, i nije neki razlog za veselje, a još manje bi se moglo nazvati planom ili ambicijom.

Onda se dogodilo da se u gradu u kome živim i radim majka bacila sa zgrade sa dvoje dece. Pratila sam taj događaj. Zapitala sam se da li bi nešto slično moglo i meni da se dogodi. I samo tako, misli su počele da se ređaju. Kadgod bih pročitala neku lošu vest, uplašila bih se. Strepela bih ne da ću biti žrtva, već negativac.

Šta ako budem povredila nekog sebi bliskog? Šta ako budem zadavila momka dok spava? Ili brata? Ili majku i oca? Šta ako skočim na sagovornika iz čista mira? Šta ako..? Strah je postao moj saputnik. Svakog dana, sata, minuta. Pokušavala sam da prizovem pozitivne misli, ali njih su uvek nadvladavale ove druge. Sklanjala sam od sebe oštre predmete bojeći se da bih mogla da naudim nekome. Nikome dugo o tome nisam pričala. Jednog dana pozvala sam doktorku na preporuku prijatelja i preklinjala da me što pre primi. Moje misli pratila je duboka depresija, a izlaz nisam uspevala da pronađem. Želela sam da nestanem.

„VI STE OPSESIVNO- KOMPULSIVNI“

Susret sa doktorkom nije trajao dugo. Tek nekoliko rečenica o dosadašnjim neprijatnim događajima. Odjednom je pitala:“ Da li npr. sada pomišljate kako biste mogli da mi izvadite oko?“ I moj odgovor kao iz topa: „Ne, ali mislim o tome kako bih mogla da Vas zadavim.“

“Pa Vi imate opsesivno-kompulsivni poremećaj!“

Izgovorila je to gotovo sa oduševljenjem. Čekajte, zar to nisu oni likovi koji pale gase svetlo deset puta i slične nepotrebne radnje? Tako je, ali se manifestuje i kao misli koje je nemoguće kontrolisati. Na kraju možda i najvažnije pitanje: Da li sam ja u stanju da zaista povredim nekog? Da li moje misli mogu postati stvarnost?

Odgovor je NE. Ono što ja predstavljam dijametralno je suprotno od takvih moji misli. I još važnije – IMA LEKA.

DA LI MOŽEŠ DA IZDRŽIŠ SVE, DAL’ SI TAKO JAKA?

Ima nečeg i u tom refrenu Električnog orgazma. Prošle su dve godine i ja sam dobro. I dalje uzimam jedan lek dnevno, tačnije jednu četvrtinu. Za dva dana i toga neće biti na jutarnjem meniju.

Ako ste ovo prošli znate kako je i šta vam je činiti. Ukoliko niste, PRIČAJTE O TOME ŠTO VIŠE. U mom slučaju to je dovelo do tračeva da imam šizofreniju, ali i to je život. Neka vam pomognu prijatelji i porodica i ne potcenjujte lekare. Zaostala sredina prepuna predrasuda ne sme biti prepreka vašem izlečenju.

Čeka vas teška borba u kojoj ćete sami sebi biti najveći saveznik. Strahovi nikada neće potpuno nestati, a da li uopšte poznajete čoveka koji se ne plaši?

Piše J.Đ.

baner

Saint Art Designs / Web Development

Saint Art Designs / Web Development

Prijatelji sajta

Safe Journalism HND Solidarna Actat Kvart komesarijat-za-izbeglice XXZ Pescanik logoo mirc NGTim